daninsvet
daninsvet.blog381.com
oktobar 13, 2007 at 7:46 pm · Filed under Nekategorizovano
Bez Moći Ljubavi,
Sve
je van domašaja.
Uz Moć Ljubavi
Sve je nadohvat ruke.
U svakom od nas postoji
predivan cvetni vrt - vrt duše.
Tu možemo uživati
u mirisu svakog cveta i otkriti istinsku lepotu i bezgraničnu slobodu svog
unutrašnjeg “ja”.
Sa svakom lekcijom
koju naučimo od života, vrt naše duše raste i blista.
Na kraju, mir,
svetlost i miris–sreća naših pojedinačnih vrtova proširiće se na sve četiri
strane sveta.
Ali čovek je zapustio
svoj vrt.
Cvetovi Ljubavi,
Samilosti, Praštanja polako venu u tami.
Čovek više nema
vremena za svoj vrt.
Ali čovek ne bi bio
čovek kada mu ne bi zasmetao tuđi uređen vrt.
I zato on gazi,
uništava i širi tamu u tuđem vrtu.
Tamo gde je pozvan
kao prijatelj.
Sa osmehom.
Da oseti opojni miris
cvetova duše.
Da uživa u blagodatnom
svetlu ljubavi.
Šta učiniti?
Treba li zatvoriti
kapije svog vrta?
Powered by ScribeFire.
oktobar 13, 2007 at 7:45 pm · Filed under Nekategorizovano
Neverovatno, probudiš se jednoga jutra i shvatiš da se sve polako vraća u normalu.Nema više tuge, nema bola, samo neka neodređena nostalgija i žal za onim što je moglo biti a nije.Nije to čak ni prava žalost .Više neki neodređeni osećaj koji ti kao drhtaj proleti telom.Ali duša više ne registruje taj drhtaj.
Shvatiš jednog trenutka da ti toliko stvari, koje su ti bile toliko bitne više ništa ne zanče.
Ono što me godinama izluđuje je sve luđi svet oko mene, a ja ponekad imam ustisak da sam zauzela mesto na čelu kolone.
Ako pitaš, neobrazovan si, glup si, prizeman si, previše pitaš, ispituješ, preispituješ, površno razmišljaš.
Samo budala ne pita.
Oduvek sam imala hiljade pitanja na koje sam želela da čujem odgovor.
Uvek volim da saslušam sve strane bez obzira da li se slagala ili ne.
Stotinu puta sam slušala a nisam čula, gledala a nisam videla.
Ne razumem šta je to u ljudima što ih stalno tera na beskopromisnost
Slažem se da ponekad ne treba praviti kompromise ali to su toliko retke i extremne situacije.
da li sa vremenom koje dolazi sve manje tolerancije imamo za druge.
A možda samo više ne možemo tolerisati sami sebe, ali to ne želimo priznati.
Kako su velike bile naše matere, kao što reče Laza K.Lazarević.
Nisu imale veliko obrazovanje, čak možda i nikakvo, nisu znale citate Svih Svetih, Apostola, naučnika, filosofa, ali su baklju moralnosti, ljubavi i pravde držale visoko iznad glave svojih najmilijih obasjavajući im pu iu najtežim trenucima života.
Imale su nešto što mi sa svim naučnim dostignućima, sredstvima komunikacije i svim ostalim blagodetima civilizacije poalko ali sigurno gubimo.
Imale su dušu i imale su poštovanje.
Što se više vraćam sebi sve više se udaljavam od sveta.
Powered by ScribeFire.
jul 25, 2007 at 2:19 pm · Filed under Nekategorizovano
Ona je divna, najbolji je prijatelj.Uvek je tu kada nam treba, a treba nam stalno.
Ona
nas teši, ona nas miluje, ona hrani našu dušu.Ona nudi ljubav i
spokojstvo.Opojna je kao najlepši cvet, blistava kao duga, sveža kao
jutarnja rosa.Ona zna da smo mi dobri, šapuće nam najlepšu ljubavnu
pesmu u uho, ona nas zavodi.
Ona
nas sluša i kada niko drugi neće.Ona nas razume i kada nas niko drugi
ne razume.Ona zna da smo mi u pravu.Da su drugi zli i nepravedni.
Uvek će biti uz nas, da nas nežno privije u svoj zagrljaj.
Toliko se naviknemo na njeno naručje da nikome ne dozvoljavamo da je dotakne.
Ona je samo naša, najbolja, najintimnija prijateljica.
A ona, mazno se osmehuje svima.Svima je najbolji prijatelj, ljubavnica koja nam pruža sve ono što smo samo mogli zamisliti.
Svuda stiže, nikog ne zapostavlja.Vremenom nam postaje važnija od samih sebe.
Svi je poznajemo, ona je deo svih nas.
Da li smo sposobni da se odreknemo takvog prijatelja?Da ga odbacimo?
Ah da zaboravila sam da vam kažem njeno ime.
A sigurna sam da je svi poznajemo
Njeno ime je Taština.
Laku noć vam želim
Powered by ScribeFire.
jul 23, 2007 at 10:42 pm · Filed under Nekategorizovano
Ne znam zašto sam očekivala da je ovaj put možda drugačije, da se nešto promenilo.Neverovatno koliko sopstvena čežnja može da nas dovede u zabludu, da napravi savršenu samoobmanu.
Ovaj put sam ipak bila bar delimično spremna.Mada…kada nekoga voliš nikada nisi spreman u potpunosti da prihvatiš da taj neko ne voli tebe.
Ne može se naterati neko na ljubav.Ili je ima ili je nema.
Ovaj put povlačim se uz jedno možda i jedno laku noć.
Možda je moglo.To niko ne zna, ni ti , ni ja.
Možda nikada nećemo ni saznati.
Ovaj put ne boli.
Ovaj put, iako znam da ova priča nije završena, ja ću se potruditi da ne postane beskrajna priča.
Zarad tvog i zarad svog dobra.
Jedino što mi je trebalo je prijatelj.
Nisi mogao ili nisi želeo, svejedno, nisi mi bio prijatelj.
Tvoja volja i tvoja sloboda izbora.
Ovaj put sam znala šta biram.
I zato biram samoću.
Ne usamljenost, već fizičku samoću.
Još ovaj put laku noć i mirne snove ti želim
Powered by ScribeFire.
jul 21, 2007 at 5:34 pm · Filed under Nekategorizovano
Zaljubljenost je stanje, ljubav je odnos dvoje zrelih ljudi koji mogu živeti sami ali su odlučili živeti zajedno jedno kraj drugog.
Ljubav je osećanje sa kojim se živi.
Ljubav je kada dragoj osobi dozvolimo da zaviri u naš intimni svet, ljubav je osećanje nežne privrženosti, briga za dragu osobu, njene želje i interesovanja, briga za njenu sreću, ljubav je kada osmeh na licu voljenog bića izazove osmeh na mome licu.
Ljubav je kada senka brige na licu voljenog bića u nama izazove želju da učinimo sve u našoj moći da tu senku brige uklonimo ili bar ublažimo.
Ljubav je ruka koja je uvek tu.
Ruka koja će me spustiti kada suviše visoko uzletim, da me zadrži kada se spotaknem u životu, da me podigne kada padnem..
da mi ulije nadu, sigurnost, da mi odagna strah, da podari osmeh.
Ljubav je kada me je baš briga što mi je frizura neuredna i što se nikome ne dopada ako se dopada voljenom biću.
Ljubav je zajedniočko odrastanje, razumevanje i poštovanje, ljubav je pokretač svega, najstarija i najjača istzina na svetu.
Ljubav je početak, sredina i kraj.
Ljubav je svrha i smisao života.
Ljubav je ili božanska ili je nema.
samo u Bogu i kroz Boga ljubav može opstati.
Ne smeta mi što sam sve starija.
Svaka bora na mom licu je donela notu zrelosti i mrvicu mudrosti.
Svako iskustvo me je naučilo nečemu.
Svaka osoba koju sam upoznala je unela nešto dobro u moj život, svaka osoba me je oplemenila na svoj način.
Starost je divna ako imaš sa kim ćutati, pevati, plakati i msejati se.
Divna je iako to nemaš ali naučiš uživati posmatrajući blagodat onih koji to imaju.
Palićko jezero 2007 godine
Powered by ScribeFire.
jul 13, 2007 at 5:06 pm · Filed under Nekategorizovano
Čudo kako mnogi ljudi umeju da sebi
unište odmor. Da od odmorskih dana naprave pravo mučilište, ispunjeno
trzavicama, napetošću, nervozom. I da se sa odmora vrate iscrpljeniji
nego što su na njega krenuli.
Napetost i uzrujanost počinju da rastu, a trzavice i svađe se
umnožavaju već od trenutka kada se postave čuvena pitanja – gde ćemo,
kada i sa kim ove godine na odmor.
Slede obilasci turističkih agencija, skupljanje prospekata i cenovnika, pretraživanje sajtova.
Slede upoređivanja cena i onoga što se nudi. Uz mučan osećaj da je sve
to zapravo mačka u džaku i da čovek ne zna pre nego što proba. Uz mučnu
neodlučnost i neizbežne često žestoke sukobe.
Slede raspitivanja kod prijatelja i poznanika, praćene raspravama o tome ko priča gluposti i ko se samo pravi važan.
Slede nagađanja o vremenskoj prognozi i periodu koji ima izgleda da bude najlepši.
Ni usklađivanje datuma ne protiče glatko, niti izbor društva. Uvek se
tu postavi pitanje ko je kome nesnosan i ko je koliki davež. Ko sa kim
može i ko sa kim ne može. Ko koga ne podnosi i ko sa kim ne govori. Ko
se sa kim zakačio i ko koga ne može da smisli.
A tek kad krenu završne pripreme? Pravljenje spiskova za kupovinu i kupovine.
Pa pakovanje? I neizbežan problem šta je neophodno poneti a šta glupo i besmisleno vucarati sa sobom.
Mnogi se ljudi umore od odmora pre nego što su na njega i krenuli.
Kada se čovek konačno nađe na mestu gde će provesti odmor, koji je čekao čitave godine, počinje druga vrsta muka.
Kako svugde stići i ništa ne zanemariti? Ni plažu, ni znamenitosti, ni
provod. A pritom izbeći opasnosti, krađe, bolesti, trovanja, povrede
koje vrebaju na svakom koraku. Ili se bar čoveku tako čini.
I potrošiti samo onoliko koliko se može i sme.
Mnogi su ljudi na odmoru čak rastrzaniji, opterećeniji i razdraženiji
nego na poslu ili u kući. Još ako vreme omane, eto snuždenosti i
nemoćnog jeda.
Njihov je problem što pokušavaju da ostvare savršen odmor, onakav koji
će se pamtiti i o kome će se pričati godinama. Odmor koji se ne
zaboravlja i koji će biti iskorišten do kraj. I što zatim udarnički
prionu da to i postignu.
Neki ljudi jednostavno nisu u stanju da se opuste. Sebi su nametnuli da
se uvek i svakim povodom dokazuju. I pred sobom i pred drugima. Ti
ljudi iznuruju i rastržu sebe jureći neko neostvarivo savršenstvo. U
svakoj prilici. Čak i na odmoru koji se za njih pretvara samo u još
jedan novi umor i još jedan teret koji treba izneti.
Slobodno se opustite. Nema savršenih stvari u životu. Uvek nešto
propustimo i uvek nam nešto nedostaje. Uživajte u stvarima onakve kakve
jesu.
Powered by ScribeFire.
jul 13, 2007 at 11:11 am · Filed under Nekategorizovano
Na sutrašnji dan 15 jula u neko određeno vreme dana ili noći sat života će otkucati vreme Tvog 50-tog rođendana.
Sutra, kada otvoriš sve svoje mail naloge primetićeš da ni u jednom nema moga imena.
Ne zato što ti ne želim čestitati rođendan, ili zato što ću biti na putu i udaljena od neta, o vrlo dobro znaš da sam izuzetno organizovana osoba i da se to lako može rešiti, već iz jednostavnog razloga što nisam sigurna da ti to želiš.
I tako čestitaću ti rođendan sda i ovde.
I poželeti Ti sve ono što nikada nisi poverovao da ti želim.
Da budeš zdrav.
Da pronađeš ono za čim tragaš.
Da Bog uvek bude uz Tebe.
U meni si oduvek video samo zlo.
Osudio si me bez da sam znala da sam optužena.Nikada nisam ni saznala koje sam to delo počinila.
Zato što nisam kao sve razumne žene ćutala već sam pitala i odgovarala?
Ćutala gde treba, pročala gde ne treba.
Zato što sam rekla da je ono što si prećutao veća laž od najvećih laži koje mi je neko izgovorio?
Koliko god Te volela za mene i dalje to jeste laž i obmana.
Znao si da nikada ne bih bila sa Tobom da sam znala Tvoj odnos prema drugim ženama.
O da, bila bih ti prijatelj i dalje, ali nikada ne bih sa Tobom bila intimna.
Znao si to jer verujemo u isto.
Ali ti si se vrlo lepo poigrao mojom verom, mojim emocijama, uzeo si sve što ti je bilo potrebno, onda kada si ti to želeo, isključivo radi svoje koristi.
Hedonista.Kako to sa ove razdaljine smešno zvuči.
Svejedno, ni toliko ružnih reči, ni pljuvanje po meni, ni Tvoje ponižavanje me nije sprečilo da oprostim i da Te i dalje volim.
To što te nisam videla dugih 10 meseci me nije sprečilo da često pomislim na Tebe, da se pomolim da si zdrav i srećan.
Ako nastavim ovako raynežiću se pa ću možda doći u iskušenje da ti pošaljem mail.
Zato bolje da završim i zauvek zatvorim vrata za sobom.
Sve u svemu želim ti sve ono što bih požćelela i svome detetu u životu
Powered by ScribeFire.
jul 12, 2007 at 8:14 pm · Filed under Nekategorizovano
Neverovatno, probudiš se jednoga jutra i shvatiš da se sve polako vraća u normalu.Nema više tuge, nema bola, samo neka neodređena nostalgija i žal za onim što je moglo biti a nije.Nije to čak ni prava žalost .Više neki neodređeni osećaj koji ti kao drhtaj proleti telom.Ali duša više ne registruje taj drhtaj.
Shvatiš jednog trenutka da ti toliko stvari, koje su ti bile toliko bitne više ništa ne zanče.
Ono što me godinama izluđuje je sve luđi svet oko mene, a ja ponekad imam ustisak da sam zauzela mesto na čelu kolone.
Ako pitaš, neobrazovan si, glup si, prizeman si, previše pitaš, ispituješ, preispituješ, površno razmišljaš.
Samo budala ne pita.
Oduvek sam imala hiljade pitanja na koje sam želela da čujem odgovor.
Uvek volim da saslušam sve strane bez obzira da li se slagala ili ne.
Stotinu puta sam slušala a nisam čula, gledala a nisam videla.
Ne razumem šta je to u ljudima što ih stalno tera na beskopromisnost
Slažem se da ponekad ne treba praviti kompromise ali to su toliko retke i extremne situacije.
da li sa vremenom koje dolazi sve manje tolerancije imamo za druge.
A možda samo više ne možemo tolerisati sami sebe, ali to ne želimo priznati.
Kako su velike bile naše matere, kao što reče Laza K.Lazarević.
Nisu imale veliko obrazovanje, čak možda i nikakvo, nisu znale citate Svih Svetih, Apostola, naučnika, filosofa, ali su baklju moralnosti, ljubavi i pravde držale visoko iznad glave svojih najmilijih obasjavajući im pu iu najtežim trenucima života.
Imale su nešto što mi sa svim naučnim dostignućima, sredstvima komunikacije i svim ostalim blagodetima civilizacije poalko ali sigurno gubimo.
Imale su dušu i imale su poštovanje.
Što se više vraćam sebi sve više se udaljavam od sveta.
Powered by ScribeFire.
jul 11, 2007 at 1:40 pm · Filed under Nekategorizovano
Skoro celo jutro pokušavam da odagnam osećaj nostalgije i čežnje koji me prati od sinoć.Kao da nije dovoljna samo nostalgija koja zna da nas izaziva da učinimo i nerazumne postupke, već se na nju nadovezala i čežnja.
Upravo pročitah zmajčekov post, koji mi izazva suzu u oku, pa još jedan post” zašto se lažno pretstavljam” i eto opet imam neodoljivu potrebu da pišem.
Često me pitaju kako mogu voleti nekoga koga nisam videla dugih 8 meseci, ko mi je naneo svojim delima toliko bola i tuge?
Ponekad postoji ogromna razlika između čovekovih dela i njegovog duha.Ne možemo suditi samo po telu, ustvari uopšte ne možemo suditi, ne bismo smeli suditi i osuđivati, ali ipak to stalno radimo, bez obzira koliko se trudili da izbegnemo sve to.
Čovek je biće sklono grehu, i često ponavlja svoj greh.
Ono što mene vrlo često zbunjuje to je zašto ljudi stvari koje mogu biti jednostavne čine komlikovanim?
zašto jednostavno, kada može komlikovano?
Pitam se šta smo to izgubili u vremenima koja su došla.
Zašto smo skloni da povređujemo ljude, kako one koje znamo, tako i one koje ne poznajemo.
Svako od nas ima svoju muku i svoj bol.
Naša Reč je ono što nas čini ljudima i ono što nas razlikuje od životinje.
Naša reč je ono što nas čini neljudima.
Reč jeste vrlo važna.
Ali ljudi često mešaju Reč koja je izgovorena sa Rečju koja nije izgovorena.
Koristimo svoje reči da bismo imali pokriće pred sobom i pred drugima, da bismo obmanuli, dodvorili se, da bismo uvredili, ponizili, ulili lažnu nadu.
Pred svima možemo imati pokriće i opravdanje, sem pred sobom i pred Bogom.
Jer svaka naša Reč ostaje zapisana u vremenu i nečijem srcu.ž
Reč je gora od mača.
Reč može da stvori rane strašnije nego mač.
Čak smo i Ljubav pretvorili u reč. Ne u Reč već u reč.
Reč jeste Ljubav.
rečju je stvoreno sve.
Ali čovek koristi reči da bi uništio.
Igra reči.Igra sa sobom i drugima.
Zavaraj, prevari, obmani
Da li zaista poenta celog života samo u tome ko će koga obmanuti i prevariti, kao što reče neko za koga sam smatrala da mi je prijatelj.
Ne znam.
Ponekad mislim da ne razumem svet, kao ni da svet ne razume mene.
Bolje da prekinem, jer kako rekoh, vreme je krivo za sve.
Powered by ScribeFire.
jul 10, 2007 at 6:58 pm · Filed under Nekategorizovano
Noćas, dok i nebo
plače sa mnom, ja se pitam šta se dogodilo.Prebiram po sećanjima, tražim slamku
za koju mogu da se uhvatim.Uzalud.
Tanane niti
osećanja se kidaju ,igraju svoju igru
skrivalice .
Čekala sam te kao
što žedna zemlja čeka oblak sa spasonosnim kapima kiše.Taj oblak si bio ti.
U svojoj čežnji
zaboravih da svaki, i najnežniji oblak, može postati olujni.
Koračala sam
bezazleno, opijena mekoćom oblaka, onako kako jedino umem, njišući se u ritmu
života.
Opijena
ljubavlju, svuda sam videla ljubav.
Žena, devojčica,
ljubavnica.
Gledajući u
svetlo nisam videla kada je mrak počeo
da nadire
Širom otvorenih
očiju, ja sam slepa koračala.Moje srce je pevalo pesmu ljubavi, pesmu života.
O, kako obmana
može biti uvijena u lepotu.
I kako ljubav
može zanemariti razum.
Oluja me je
uhvatila nespremnu.Uplašenu.Ledene kapi kiše su besomučno udarale,natapale,
plavile, gušile.
Oluja je besnela,
a ja sam se davila nadomak luke.Nisam
pružila ruku odbijajući pomoć
Upijala sam tvoju
tugu i tvoj bes.Popila sam otrov namenjen hiljadama drugih.Urlajući bez glasa,
kao ranjena životinja, ja sam ga u
svojoj utrobi pretvarala u ljubav.I vraćala nazad.Popunjavajući prazninu koja
je bila u tvome srcu.
Voleo si me i
mrzeo si me.Mrzeo si me jer sam te dovoljno volela da otkrijem tajne
neotkrivene.Jer sam razumela.Nosila sam tvoju patnju i bol.
Mrzeo si me iz
istog razloga.Zato što sam znala.Zato što sam mogla da osetim i
namirišem.Prepoznajem miris tuge.Strah miriše posebno.
Ono što žena i
muškarac mogu dati jedno drugom je
ništa.Ono što ljudska bića mogu dati jedno drugom je mnogo.Tebi je bilo
previše.
Ali si ipak želeo
još više.
Znaš, kao i ja,
da nikada više ništa neće biti isto.
Umorila sam
se.Oluja je prestala, voda se povukla i ostavila opustošenu obalu.Sakupila sam
krhotine osećanja., pronašla svoju ljubav uplašenu i šćućurenu, sakrivenu u
dubinama ponora, na samoj ivici ambisa, grotla zla, obamne, i prevare.
Zagrlila sam je,
kao što je ona mene celog života grlila.
Zaplakala sam
tražeći oproštaj od same sebe.
I donela odluku.Ne
mogu biti ono što očekuješ od mene.Ne želim.
Jer ja volim
sebe.Baš ovakvu kakva sam.
Ostaviću ti deo
ljubavi, jer ljubav se poklanja.
Imaćeš ono što si
želeo, moju ljubav ali bez mene.
Powered by ScribeFire.
Next entries »
