Neverovatno, probudiš se jednoga jutra i shvatiš da se sve polako vraća u normalu.Nema više tuge, nema bola, samo neka neodređena nostalgija i žal za onim što je moglo biti  a nije.Nije to čak ni prava žalost .Više neki neodređeni osećaj koji ti kao drhtaj proleti telom.Ali duša više ne registruje taj drhtaj.
Shvatiš jednog trenutka da ti toliko stvari, koje su ti bile toliko bitne više ništa ne zanče.
Ono što me godinama izluđuje je sve luđi svet oko mene, a ja ponekad imam ustisak da sam zauzela mesto na čelu kolone.
Ako pitaš, neobrazovan si, glup si, prizeman si, previše pitaš, ispituješ, preispituješ, površno razmišljaš.
Samo budala ne pita.
Oduvek sam imala hiljade pitanja na koje sam želela da čujem odgovor.
Uvek volim da saslušam sve strane bez obzira da li se slagala ili ne.
Stotinu puta sam slušala a nisam čula, gledala a nisam videla.
Ne razumem šta je to u ljudima što ih stalno tera na beskopromisnost
Slažem se da ponekad ne treba praviti kompromise ali to su toliko retke i extremne situacije.
da li sa vremenom koje dolazi sve manje tolerancije imamo za druge.
A možda samo više ne možemo tolerisati sami sebe, ali to ne želimo priznati.
 Kako su velike bile naše matere, kao što reče Laza K.Lazarević.
Nisu imale veliko obrazovanje, čak možda i nikakvo, nisu znale citate Svih Svetih, Apostola, naučnika, filosofa, ali su baklju moralnosti, ljubavi i pravde držale visoko iznad glave svojih najmilijih obasjavajući im pu iu najtežim trenucima života.
Imale su nešto što mi sa svim naučnim dostignućima, sredstvima komunikacije i svim ostalim blagodetima civilizacije poalko ali sigurno gubimo.
Imale su dušu i imale  su poštovanje.
Što se više vraćam sebi sve više se udaljavam od sveta.

Powered by ScribeFire.