Čudo kako mnogi ljudi umeju da sebi
unište odmor. Da od odmorskih dana naprave pravo mučilište, ispunjeno
trzavicama, napetošću, nervozom. I da se sa odmora vrate iscrpljeniji
nego što su na njega krenuli.

Napetost i uzrujanost počinju da rastu, a trzavice i svađe se
umnožavaju već od trenutka kada se postave čuvena pitanja – gde ćemo,
kada i sa kim ove godine na odmor.

Slede obilasci turističkih agencija, skupljanje prospekata i cenovnika, pretraživanje sajtova.

Slede upoređivanja cena i onoga što se nudi. Uz mučan osećaj da je sve
to zapravo mačka u džaku i da čovek ne zna pre nego što proba. Uz mučnu
neodlučnost i neizbežne često žestoke sukobe.

Slede raspitivanja kod prijatelja i poznanika, praćene raspravama o tome ko priča gluposti i ko se samo pravi važan.

Slede nagađanja o vremenskoj prognozi i periodu koji ima izgleda da bude najlepši.

Ni usklađivanje datuma ne protiče glatko, niti izbor društva. Uvek se
tu postavi pitanje ko je kome nesnosan i ko je koliki davež. Ko sa kim
može i ko sa kim ne može. Ko koga ne podnosi i ko sa kim ne govori. Ko
se sa kim zakačio i ko koga ne može da smisli.

A tek kad krenu završne pripreme? Pravljenje spiskova za kupovinu i kupovine.

Pa pakovanje? I neizbežan problem šta je neophodno poneti a šta glupo i besmisleno vucarati sa sobom.

Mnogi se ljudi umore od odmora pre nego što su na njega i krenuli.

Kada se čovek konačno nađe na mestu gde će provesti odmor, koji je čekao čitave godine, počinje druga vrsta muka.

Kako svugde stići i ništa ne zanemariti? Ni plažu, ni znamenitosti, ni
provod. A pritom izbeći opasnosti, krađe, bolesti, trovanja, povrede
koje vrebaju na svakom koraku. Ili se bar čoveku tako čini.

I potrošiti samo onoliko koliko se može i sme.

Mnogi su ljudi na odmoru čak rastrzaniji, opterećeniji i razdraženiji
nego na poslu ili u kući. Još ako vreme omane, eto snuždenosti i
nemoćnog jeda.

Njihov je problem što pokušavaju da ostvare savršen odmor, onakav koji
će se pamtiti i o kome će se pričati godinama. Odmor koji se ne
zaboravlja i koji će biti iskorišten do kraj. I što zatim udarnički
prionu da to i postignu.

Neki ljudi jednostavno nisu u stanju da se opuste. Sebi su nametnuli da
se uvek i svakim povodom dokazuju. I pred sobom i pred drugima. Ti
ljudi iznuruju i rastržu sebe jureći neko neostvarivo savršenstvo. U
svakoj prilici. Čak i na odmoru koji se za njih pretvara samo u još
jedan novi umor i još jedan teret koji treba izneti.